Prilikom nedavnog gostovanja Kayo Dot u Beogradu, iskoristili smo priliku da uradimo intervju sa Toby Driver-om (Kayo Dot, maudlin of the Well, Tartar Lamb).

Toby nam je pričao o svom poslednjem albumu i tragičnim okolnostima koje su ga pratile, sinestetičkom doživljaju muzike i metodama komponovanja, razlikama između Kayo Dot i maudlin of the Well, a razjasnio nam je i misteriozni termin neo goth fusion, ljubazno priloživši listu pet omiljenih „gotskih“ albuma.

Kako je turneja protekla do sada?

Do sada je bilo baš dobro.

Da li možeš da napraviš neko poređenje između evropske i američke publike?

Pretpostavljam da možda ljudi iz Evrope smatraju da je dolazak američkog benda poseban i samim tim je veća verovatnoća da će da budu entuzijastičniji i da će da dođu na koncert. Kada sviramo u Americi stvarno nam je teško da dođemo do publike. U izvesnom smislu reči, deluje kao da nas više poštuju ovde.

Želeo bih da malo popričamo o poslednjem albumu, Coyote. Uprkos pres materijalu koji ga, grubo rečeno, opisuje kao kombinaciju The Cure, Bauhaus, Faith and the Muse, Scott-a Walker-a i Herbie-a Hancock-a, u glavi mi je bila nešto drugačija slika. Da budem potpuno iskren, Coyote me podseća na neki pozorišni komad o smrti Rozz-a Williams-a koji je napisao Scott Walker, a koji su aranžirali i koji izvode Tuxedomoon, u bivšoj ludnici, preuređenoj u nekakvo avangardno pozorište koje vodi Robert Fripp. Kako se zapravo razvijala ta neo goth fusion ideja?

(smeh) Prvobitna ideja je bila da sam hteo da uzmem tu neku vrstu vintažne goth estetike i da od nje napravim prokomponovanu (durchkomponiert) muziku – što bi značilo da uzmem zvuk bas gitare od recimo The Cure, Joy Division ili tako nečeg, i da umesto repetativnih rifova koje imaju ovi bendovi imam prokomponovanu muziku. A što se tiče tog prizvuka sedamdesetih poput, recimo, Herbie-a Hancock-a,  to potiče od producenta Randall-a Dunn-a... Randall je već uradio nekoliko albuma sa mnom i on ima dosta interesantne opreme kod njega, znaš već, dosta kul sintova i analognih dilejeva i sličnih stvari. Tako da...

Randall je, ako se dobro sećam, producirao i prošli album?

Da, on je bio na Blue Lambency Downward kao producent što znači da je imao udela čak i u sferi komponovanja...  Recimo doneo bih kompozicije i on bi rekao „ok, ovaj deo ćemo izbaciti“, „deo sa hornom ide ovde“ i slične stvari, dok je na Coyote-u bio samo snimatelj... ok, mogao je da odluči kakve ćemo zvukove da koristimo, ali nisam mu dozvolio da na bilo koji način menja kompozicije (smeh). Znaš, on bi bio u fazonu „hajde da ubacimo rhodes-ov klavir ovde i da ga propustimo kroz dilej pedalu“... pretpostavljam da to zvuči kao Herbie Hancock, da to potiče odatle. Ali, moja ideja je bila da to bude neka vrsta goth rock fazona iz ranih osamdesetih i definitivno prihvatam tvoje zapažanje o smrti Rozz-a Williams-a, pošto mnogo volim Christian Death . Na neki način to je bila Randall-ova estetika kombinovana sa mojom, plus je svako od pojedinačnih muzičara doprineo svojim umećem.

Uzevši u obzir priču koja stoji iza Coyote, kao i simboliku kojota, kao medijatora između sveta živih i mrtvih, imao sam utisak da čitav album funkcioniše kao neka vrsta „rituala prelaza“, kao nešto što bi trebalo da prijatelju olakša prelazak na „drugu stranu“. Da li je Coyote bio neka vrsta „rituala prelaza“?

Ne mislim da je album bio konkretno to. Album predstavlja samo jedan deo moga života u kome se to dešavalo, tako da je i sâm album lik u čitavoj toj drami. Znaš, moj život predstavlja lika iz te drame, album je lik iz te drame, moja prijateljica i stan koji smo delili su deo toga. Sve su to delići slagalice i Coyote je jedan od tih delića. Coyote nije jedini ritual. Pretpostavljam da je glavni ritual tu sâm život. Opet, sviđa mi se ideja da je album „ritual prelaza“, ali mislim da tu ima više od toga.

Pa i zvuči tako. Vrlo je katarzičan.

Yuko, naša prijateljica, koja je pisala tekstove i koja je...  umirala... Znaš, dok sam radio na ovome pričao bih sa njom da vidim kakvo je njeno viđenje stvari i bio bih u fazonu „Da li misliš da ovi tekstovi imaju veze sa tvojim stanjem?“ na šta bi ona rekla „Ne, nije o meni“. Počeli smo da radimo na tome pre nego što je počela da slabi i ona je tvrdila da je to trebalo da bude samo fikcija, a ne da bude o njoj... Opet, moje viđenje stvari  je bilo da su tekstovi bili upravo o onome kroz šta smo prolazili. U vreme dok sam radio na Coyote-u, Kayo Dot je bio na turneji sa Secret Chiefs 3, kao predgrupa, bili smo na Zapadnoj obali, imali smo koncert u San Francisku, i onda je trebalo da se vratimo nazad u Sijetl da snimamo album. Između smo imali tri slobodna dana, koliko nam je otprilike trebalo da iz San Franciska dođemo kolima u Sijetl. Yuko je želela da uzmem avion, da se vratim skući i budem s njom, što sam i uradio, da bih se tri dana kasnije vratio avionom za Sijetl. Skoro da sam siguran da joj se ne bi svidelo razmišljanje o albumu kao o „ritualu prelaska“, pošto je njeno viđenje stvari bilo „Jebeš album, samo budi pored mene“, pa pretpostavljam da moram da uzmem i to u razmatranje (smeh).

Da li je Stained Glass EP bio neka vrsta epiloga za Coyote?

Ne, ne to je potpuno zasebna kompozicija.

Tekstovi Kayo Dot i maudlin of the Well imaju vrlo upečatljive, nadrealne slike. Dosta njih mi je budilo najrazličitije asocijacije, od William-a Blake-a do nekih modernih pesnika. Da li se, u bilo kom smislu reči, baviš poezijom?

Ne, nažalost. I svaki put kad dođem u dodir sa njom mislim da je super i da bi trebalo da je čitam više. Obično mi poezija dolazi slučajno. Stvarno sam veliki fan poezije mog prijatelja Jason-a Byron-a...

Tvoji tekstovi na Blue Lambency Downward mi vrlo liče na Jason-a Bayron-a. U stvari, vrlo su  williamblake-ovski.

Hvala. Pa rekao bih da sam veći fan Blake-a nego Byron. Skoro mi je Tim, naš trubač, poklonio knjigu Blake-ove poezije i to baš u vreme kad sam prolazio kroz vrlo mračan period, a takođe, skoro sam imao vrlo intimno iskustvo, dok sam čitao neku staru poeziju Jason-a Byron-a, koju sam nedavno negde iskopao... sa njim se nisam čuo godinama i to je bilo jedno vrlo intenzivno iskustvo. Takođe, David Tibet iz Current 93...

Voliš Current 93?!

Da, da. David Tibet mi je jedan od omiljenih pesnika.

Jedan od mojih omiljenih takođe (smeh).

(ovom prilikom preskačemo dugačak dijalog u koji su se, kao dva ostrašćena fana pomenutog umetnika, upustili naš novinar i intervjuisani)



Da li možeš da nam kažeš nešto o drugim ne-muzičkim uticajima na Kayo Dot?

Svaki put kad radim na nečemu je malo drugačije. Recimo za Stained glass inspiracija je prosto bio vitraž (smeh). Stvarno volim vitraže. Nisam uopšte religiozan, iako imam poprilično komplikovanu vezu sa religijom, pošto sam odgajan kao katolik. Naravno, borim se sa tim koliko god mogu, ali vitraži i ogromne katedrale su još uvek u stanju da me duboko dirnu. Bio sam u Notr Damu prošlog leta i stvarno sam imao intenzivno iskustvo samo od te lepote; bio je tu i neki hor, sve je bilo neverovatno. Puno puta moja insipiracija je donekle sinestetička. Mislim, nisam stvarno sinesteta – osim u slučajevima kada radim muziku – muzika mi tada postaje vrlo vizuelna i dosta stvari koje komponujem imaju svoje vizuelne analogije. Recimo kad gledam u vitraž, mogu na neki način da zamislim kako on zvuči, kao i taj osećaj kad si ophrvan njegovom lepotom. Svaka stvar na kojoj radim ima neku malo drugačiju vrstu ne-muzičke inspiracije. Inspiracija za Tartar Lamb 2 je bila moja prijateljica Yuko koja je umirala, s tim što su se kompozicije sa Tartar Lamb 2 konkretnije bavile time, pošto smo Coyote radili još dok joj je bilo dobro. Coyote je kao neka vrsta narativne fikcije koja je na neki način povezana sa njenim procesom „prelaženja“ koji si pomenuo. Tartar Lamb 2 je više nešto kao moja konkretna reakcija na sve to. Mislim, kad sam krenuo da radim na njemu, odmah posle njene smrti, tekstovi su stvarno bili o tome. To je kombinacija stvari koje mi se dešavaju i vizuelnosti. Recimo kad je Yuko umirala, inspiracija su bile moje emocije, ali druga stvar koje je bila stvarno moćna inspiracija za muziku je bio izgled sobe, koja je ličila na sliku, bili su tu budistički monasi koji su izvodili ritual iz Tibetanske knjige mrtvih koji je trebalo da oslobodi njen duh i sećao sam se kako je to izgledalo. Ta slika je bila inspiracija, pretpostavljam.

Izvini zbog digresije koju ću sada da napravim, ali kad si pomenuo Tartar Lamb, palo mi je na pamet – šta se dešava sa D.U.M.E?

A to? Ma ništa. To je samo nešto što smo jednom probali da vidimo šta će da se desi i ništa se nije desilo, ali dosta ideja koje sam imao pretvorile su se u neke druge ideje. Sve je to bila kao neka vrsta vežbe, neka vrsta razvijanja ideja.

Kad si pomenuo taj sinestetički doživljaj stvari, kao i pretvaranje tih doživljaja u muziku, da li bi mogao da nam malo rasvetliš tvoje procese komponovanja?

Kao prvo, predlažem ti da pogledaš poglavlje koje sam napisao za Arcana 4...

Misliš na Zorn-ovu knjigu?

Da, na Zorn-ovu knjigu, tamo sam dosta pisao o tome. Pretpostavljam da svaki projekat ima malo drugačiju metodu. Recimo Tartar Lamb je cerebralniji, pošto je zasnovan na teoriji, dok je Kayo Dot više u fazonu... ono, sedim u sobi, kasno noću, sviram gitaru i onda se izgubim. Znaš, ne mislim na vežbanje sviračke tehnike, već na sviranje radi sviranja, iz uživanja... i onda načuješ delić nečega, nešto što ti udahne inspiraciju i od tog malog delića možeš da započneš čitavu tu drugu, drugačiju dimenziju pesme. Znaš, dosta toga prosto zavisi i od toga koliko si opušten, od toga da dozvoliš da ispliva začetak ideje i jednom kad postaneš sposoban da prepoznaš taj začetak onda zgrabiš ideju...

Nešto kao otkrivanje „već postojeće“ muzike?

Da, na neki način. Iako je „već postojeća“ muzika jedan sasvim drugačiji koncept. Dozvoli samo da završim sa prethodnim pitanjem. Znači nađeš delić nečega, delić koji može da postane nešto više i onda možeš da dopustiš svom umu da ponovo uspostavi kontrolu, da na neki način oblikuješ to onako kako želiš. Ali, znaš, početna ideja zapravo potiče od tog nesvesnog, automatskog „osciliranja“. A ideje oblikujem tako što, znaš... sviram ih iznova i iznova, sviram ih linearno, dok ne naiđe nešto drugo i onda se skoncentrišem na to i vidim gde to dalje može da ide. Sve je to proces  u kome učiš nešto sve dok ga ne prosviraš toliko puta da više ne razmišljaš o njemu, sve dok to ne postane ovekovečena stvar. Onda možeš da se prepustiš ponovo, da se ponovo izgubiš i sviraš tu stvar apsolutno bez razmišljanja, zato što je u tebi, da bi onda iskočilo nešto drugo i da bi se onda  skoncentrisao na to. To je u stvari jedan veliki „napred-nazad“ proces, proces u kome se krećeš na relaciji unutra-spolja. A što se tiće „već postojeće“ muzike...  ne znam da li si čuo za kanal TED na internetu? TED TV?

Ne, nisam.

Na njemu ima dosta predavanja poznatih naučnika, umetnika, itd... Nedavno sam gledao jedno sa autorkom knjige Eat, pray, love.  Ona je takođe govorila o toj zamisli, o zamisli da stvaralačka ideja ne dolazi iz čoveka nego odnegde drugde. Govorila je malo i o istoriji te zamisli, o tome kako je to vrlo star koncept i da je najzdraviji način da se čovek postavi prema njemu da... da je svrha tog koncepta da stvori neku vrstu vakuuma između umetnika i umetničkog dela, tako da čovek ne razvije neku nezdravu vezanost za svoje delo. Znaš, ako je delo stvarno super onda stvarno možeš da kažeš da jeste super, a da pritom ne uključiše ego u to, to jest, ako kažeš da je delo super ti nisi rekao „Ja sam super“; odnosno, ako je delo loše možeš da kažeš „Da, to je loše“, što obično zvuči kao „Ti si grozna osoba, ti si promašaj, i to samo zato što je tvoje umetničko delo loše“, na šta možeš da odgovoriš sa „To nije moja krivica. Ideja je došla od nedge drugde“. Takođe, to može da ti pomogne da posmatraš umetničko delo malo objektivnije. Na primer, mogu da slušam svoj album, a da pritom ne čujem unutrašnjost svog uma tamo, već prosto taj album. Mislim da je to jedna dobra, zdrava ideja; dozvoliti umetniku da malo bude odvojen od svog dela.



Iz ove tačke, šta vidiš kao glavnu razliku između Kayo Dot i maudlin of the Well? Da li maudlin of the Well, da tako kažem, predstavlja tvoju „svetliju“ stranu?

Ne bih rekao da je maudlin of the Well bio „svetliji“. Pre bih rekao da je bio neviniji i... optimističniji, pretpostavljam.

Da, neviniji. To je prava reč.

Tehnički gledano, svaki put kad radim Kayo Dot album pokušavam da istražim neke nove ideje, postoji određen svesni napor da se na neki način ide napred, dok sa maudlin of the Well... Sećam se kad smo radili album 2009... iako su to bile uglavnom stare pesme, nije bilo nikakvog opterećenja, tipa da razmišljaš o svom mestu u svetu, bilo je „Hajde da uradimo muziku iz zezanja“... Znaš ono, da se prepustiš i da doživiš nehotično iskustvo. Ako bih radio još jedan maudlin of the Well album, mislim da bi to bilo tako nekako... to, kada pišeš samo zbog tog dobrog osećaja, kada pustiš da ideje prosto izađu i nije te toliko briga da ih „cenzurišeš“ i da ih oblikuješ u nešto što je mnogo progresivno. Maudlin of the Well je čudan, to jest čudan je samo zato što odražava moju ličnost, a ne zato što predstavlja nekakav promišljeni pokušaj da se bude čudan... maudlin of the Wall je više, ono... prepuštanje. Kayo Dot je promišljeniji, rekao bih. Na Kayo Dot-u sam, recimo, mnogo više radio nego na maudlin of the Well.

Za kraj, kako bi izgledala lista sa tvojih top 5 goth albuma?

Šta je uopšte goth (smeh)?

Šta god ti smatraš da jeste.

U redu... da vidimo... pretpostavljam nešto što glorifikuju taj senzibilitet... Ok, Christian Death – Only Theater of Pain, Current Ninety Three – Hypnagogue, Extra Life – Secular Works, My Dying Bride – Angel and the Dark River, The Cure – Faith.

Dobar izbor (smeh). Hvala ti puno na intervjuu, srećno na koncertu!

Razgovarao - nikola urošević
fotografije - predrag vranić